Svetlana Mladenov

GORAN DESPOTOVSKI

"Umesto da pripremi i najavi buduće svetove,
savremena umetnost oblikuje raspoložive" 1

Kontekst

Umetničku karijeru Goran Despotovski započinje na razmeđu vekova, stičući afirmaciju u okviru vojvođanskog kulturnog prostora. Svoju vizuelnu poetiku uspeo je da izgradi tražeći harmoniju unutar različitih konteksta: mesta, vremena, lokalnog i globalnog, intimnog i javnog.

Umetnička scena Vojvodine krajem 20. i početkom 21. veka predstavlja složeni sistem koji na prvi pogled deluje rasplinuto i nepregledno, ali je, zapravo, jedan živo pulsirajući organizam u kome se prepliću uticaji tranzicionog, balkanskog, ali i uređenijeg, srednjoevropskog umetničkog prostora. Mada su se umetnička istraživanja Gorana Despotovskog odvijala i još uvek se odvijaju unutar , zatvorenog društva, kakvo je ono danas u Srbiji, razvoj novih tehnologija i ubrzani protok informacija omogućili su da ideja o globalizaciji umetnosti postane stvarnost, a internacionalni umetnički diskurs bude prihvatljiv i razumljiv umetnicima širom sveta. Brža i jednostavnija komunikacija među različitim društvima i pojedincima usled veće individualne pokretljivosti i načina života brojnih umetnika, masovna upotreba novih telekomunikacionih sistema, pristupačnost interneta i sl. - sve to je doprinelo da savremena umetnost postane zajednička civilizacijska svojina, koja se gradi i obogaćuje usvajanjem novih vrednosti, specifičnih za identitet različitih regiona ili nacionalnih zajednica. <Umetnost posle dvehiljadite teži da kao sopstveni kontekst prepozna neku vrstu opšteg stanja koje već postoji na planu tehnike, kako tvrdi Ernst Jinger. A tu nema centra, postoji samo polje koje je stalno pod uticajem raznih periferija> 2

Jedan od takvih perifernih regiona je i Vojvodina. Njena umetnička scena krajem dvadesetog veka imala je, a i danas ima živu aktivnost, koja se ogleda u većoj meri u različitim inicijativama, idejama, kratkotrajnim intervencijama, virtuelnim istraživanjima, a manje u realizovanim projektima i finalizovanoj i materijalizovanoj umetničkoj produkciji. Mnogo je razloga za ovakvo stanje unutar umetničkog sistema, koji je više samoorganizujući, nego što se bazira na strategijskom promišljanju. On još uvek zavisi od agilnosti i kreativnosti pojedinaca, njihove sposobnosti snalaženja u konfuznom društvenom okruženju koje ni malo nije naklonjeno savremenoj umetnosti. Brojni su činioci koji negativno utiču na opšti utisak o vojvođanskoj likovnoj sceni: osiromašenje institucija kulture, neizgrađenost sistema donatorstva, nepostojanje tržišta savremene umetničke produkcije, nepostojanje adekvatnih prostora za prezentaciju vizuelne umetnosti kao i velikih manifestacija koje bi služile njenoj promociji, odsustvo novih umetničkih istraživanja i sl. Zato je zamagljena realna slika o vrednosti umetničkih ostvarenja, kao i o značaju pojedinačnih napora umetnika i kuratora, koji se trude da snagom sopstvenih ideja i lične inicijative prevaziđu postojeće probleme. Stoga su dragocene umetničke ličnosti koje, poput Gorana Despotovskog, snagom sopstvenog talenta i iskrenom potrebom za istraživanjem čine onaj tok vojvođanske aktuelne umetnosti koji u sebi nosi vitalističku snagu. Usvojivši internacionalni umetnički diskurs i obogativši ga specifičnim duhom regiona iz koga potiče i u okviru koga deluje, Despotovski ulazi u red onih ne tako brojnih vojvođanskih umetnika, koji svojim umetničkim konceptom prevazilaze granice ovog regiona i bez kompleksa se priključuju evropskoj i svetskoj umetničkoj porodici.

U plastičkom konceptu Gorana Despotovskog mogu se prepoznati bitne odlike savremene umetničke prakse s početka 21. veka: slobodno kretanje kroz , upotreba različitih medija i njihovo kombinovanje (slikarstvo, skulptura, fotografija, intervencije u prostoru, novi mediji), korišćenje različitih materijala (klasičnih, neklasičnih i ready made - stare tkanine, jastučnice, posteljina, perje, vuna, tapacirano platno, draperije, drveni delovi nameštaja i ograde, užad, konac, kaputi, TV ekrani, pantalone, sakoi i sl.), ovladavanje novim tehnologijama (digitalna fotografija, video, veb-dizajn), shvatanje važnosti dijaloga umetničkog dela/čina sa publikom, usvajanje relacione estetike kao teoretskog promišljanja sopstvenog dela, poštovanje konteksta one realnosti u kojoj nastaje nov umetnički sadržaj.

Polazeći od slikarstva kao osnovnog medija, Despotovski svoja kasnija umetnička istraživanja usmerava u pravcu iskoraka slike u prostor i njenom daljem osvajanju prostora. U njegovim novoizgrađenim ambijentima slika i prostorni umetnički predmeti u početku su ravnopravni, da bi u kasnijim nastojanjima primat preuzeli predmeti. Usvojivši nove tehnologije, umetnik ih vešto i znalački koristi. Uvodeći digitalnu fotografiju i ekransku sliku u svoja istraživanja, umetnik postiže novi kvalitet, njegovi radovi dobijaju na aktuelnosti i privlačnosti. Nikada sasvim ne napušta ranije usvojenu ljudsku figuru, koja je u njegovim slikama povremeno nestajala, da bi ustupala mesto preispitivanjima čiste likovnosti, i vraćala se, opredmećena u prostornim aranžmanima. Figura čini okosnicu i njegovih najnovijih instalacija, predstavljenih na ovoj izložbi.

Instalacije

Sopstvenu poetiku Goran Despotovski gradi na ukrštanju emocionalnog i racionalnog, pri čemu blagu prednost daje osećanjima i intimnijem doživljaju sveta, u kome traganje za osobenim, ličnim prostorom postaje cilj umetnikovog angažmana. Artikulišući emocionalno u pravcu ostvarivanja prvobitne ideje, njegovi plastički koncepti odražavaju stanje društva u kome su nastali, ističući u prvi plan kulturološko-socijalni aspekat. Sve to umetnik čini s merom, bez patosa i snažnih ekspresionističkih gestova, ali uz duboko saučestvovanje i saosećanje sa čovekom koji je uvek u pozadini, bar u naznakama. Intimno i javno, lično i opšte prepliću se, brišući međusobne granice i stapajući se u zajedničko stanje, u kome lično lako prelazi u kolektivno, intimno u javno, a pojedinačno u opšte, i obrnuto.

Prisustvo čoveka u prostornim konceptima Gorana Despotovskog naslućuje se i kada figure čoveka nema u bukvalnom smislu. Kaputi i ogrtači u instalaciji , razmešteni tako da čine poseban ambijent, sugerišu sećanje na ljude koji su ih nosili, nagoveštavajući njihovo postojanje ili davno bivstvovanje. Zvuk koji se čuje kada se približite ovoj ambijentalnoj postavci samo još više podvlači njihovo tajanstveno prisustvo. Umetnik često koristi stare, upotrebljene i zaboravljene predmete i tkanine, izvučene iz starih porodičnih kuća, stavlja ih u novi kontekst i otvara ih prema javnosti. Odsustvo čoveka u ovim instalacijama čini ga samo još prisutnijim: , , , i dr.

U najnovijim prostornim radovima i glavnu ulogu ima ljudska figura. pretstavlja instalaciju, sastavljenu od lutaka/ljudskih figura kao objekata u prirodnoj veličini, načinjenih od mekog materijala, sunđera i tkanine, bez definisanih lica, koje su postavljene u nizu. Ponavljanje istovetnih figura u funkciji je kritike društva, umetnik koristi taj postupak s namerom da podseti publiku na događaje iz devedesetih godina - na rat, izolaciju, represiju, dugačke redove pred prodavnicama, bankama, benzinskim pumpama... Figure bez izražene individualnosti, kao klonirane od jednog originala, podvlače bezličnost tih ljudi, utopljenih u masu, dok zvuk koji čuju posetioci, kad im se približe, dočarava žagor koji se stapa u nerazgovetno mrmljanje mase. Mir i strpljenje ljudi u redu nagoni posmatrača da ih pokrene, da učini nešto što će ih i izbaviti iz izmanipulisane situacije i beznađa u kome su se našli.

Ljubav za <čoveka u masi>, razumevanje njegovih problema, nastalih kao posledica bezumnog stanja u kome se on zatekao, govori o umetniku, za koga je humanost bitan aspekat življenja, a kritika društva, upozorenje i javno neslaganje obaveza umetnika.

Poznato je da je sudbina pojedinca u društvu kao što je naše određena ne samo njegovim poreklom, odlukom da se društveno-politički angažuje ili ostane pasivni posmatrač, već i novim realnim odnosima u društvu.

U zemlji u kojoj je prisutna permanentna borba političkih partija i finansijskih moćnika oko vlasti, gde se slavi kapital i nameće potrošački mentalitet, došlo je do neminovnog urušavanja sistema vrednosti i potiskivanja humanosti i solidarnosti Zabrinutost umetnika za sudbinu i očuvanje njegovog mikrokosmosa prisutna je u većini instalacija Despotovskog. Umetnik se uživljava u probleme drugih, osluškuje šapat mase i u stanju je da razume njegovo suštinsko značenje, što govori o snažnoj empatiji umetnika, o njegovoj spremnosti da zajednički deli sudbinu drugih.

U instalaciji umetnik koristi prozirno-belu tkaninu od koje gradi ljudske figure nalik na lutke. Ove bezimene i bezlične lutke ne samo da su izgubile lica već i svaki nagoveštaj boje, pretvarajući se u nešto amorfno, bolesno isprano, bolnički sterilno, nedodirljivo i nestvarno. One prestaju da predstavljaju jedinke i postaju simbol jednog opšteg, nedefinisanog stanja.Umetnik sluti da je ljudski opstanak ugrožen, on nas upozorava na opasnost od gubitka individualnosti u novom svetskom poretku, na sve prisutniji proces utapanja pojedinca u bezobličnu i bezličnu masu, na ljudsku međusobnu otuđenost.

Delo Despotovskog je ukorenjeno u kriterijumu koegzistencije, o čemu svedoči njegova potreba za podsticanjem dijaloga i stvaranjem mogućnosti da ga posmatrač upotpuni. 3. 4 U pojedinim instalacijama posmatrač sopstvenim kretanjem pokreće zvuk, pojačava ga i smanjuje i tako omogućava da se žagor i mrmljanje mase čuje, pojačava ili sasvim gubi. Na taj način, publika zajedno sa umetnikom učestvuje u formiranju i menjanju umetničkog dela. Svojom aktivnošću ona doprinosi faktoru iznenađenja, te se krajnji ishod nikada unapred ne može predvideti. Interaktivnost postaje suštinski važna i bez nje bi mnogi umetnikovi napori ostali nedovršeni ili nedovoljno razumljivi. Interakcija između umetnika, dela i publike, s jedne strane, geografskog mesta, vremena i prostora, s druge strane, i memorije, realnosti i predviđanja, s treće, čini ambijent u kome se kreću umetnička istraživanja Gorana Despotovskog.

1 Nikolas Burio, Relaciona estetika, Košava, br.42-43, Vršac, mart 2003
2 Akile Bonito Oliva i Đulio Karlo Argan, III Moderna umetnost 1770-1970-2000, Clio, Beograd, 2006.
3 Akile Bonito Oliva i Đulio Karlo Argan, III Moderna umetnost 1770-1970-2000, Clio, Beograd, 2006.
4 Nikolas Burio, Relaciona estetika, Košava, br.42-43, Vršac, mart, 2003.