O UMETNOSTI I O APSURDNOSTI
Povodom slika i instalacija Gorana Despotovskog

U opusu Gorana Despotovskog, skoro od najranijih radova, postoji konstantno dvojstvo egzistencije slike i prostornih instalacija. Prema slici Despotovski ima izrazit respekt - ona je osnovno polazište njegovog delovanja. U svojim slikama, podstaknut impulsima svakodnevlja, umetnik iskazuje svoje osećanje likovnosti. Pri tome on uspeva da iskače sopstveno ispunjenje činom slikanja: bojom, materijom i gestom on uverljivo izražava emocionalna i ekspresivna stanja. Poetika slike Gorana Despotovskog je zasnovana na taktilnim likovnim vrednostima, na vizuelnoj strukturi pikturalne tvorevine, na dejstvenosti pikturalnih konstituenata. Istovremeno, ovaj umetnik jeste zapitan pred elementarnim pikturalnim propozicijama, pred ontološkim problemima slike i slikarstva. Despotovski problematizuje sliku, istrazuje unutar njenog plastičkog bića, ispituje osobenosti pikturalne materije... Svi njegovi slikarski postupci ukazuju na nameru da se polje slike profilozofira, da se vizuelnost shvati kao svojevrsna ideološka činjenica, kao osmišljeni stav o svetu i umetnosti. U tom smislu treba posmatrati i instalacije Gorana Despotovskog. U njegovim ranijim radovima slika je pretvarana u svojevrsnu instalaciju jer je njena faktura bogaćena razlicitim materijalima. Tačnije rečeno, u sliku su unošeni utilitarni materijali (tkanina, drveni upotrebni elementi...) i ona je veoma često -iskoračivala- u prostor. U aktuelnom trenutku Despotovski iz slike -izdvaja- prostorne aplikacije. U izložbenim prezentacijama radova Gorana Despotovskog pojavljuje se mnoštvo stvarnih starih kaputa, zasebnih elemenata jedne ambijentalne instalacije koja bi da u umetnikov iskaz, pored likovnih, uključi i socijalne aspekte. Takva nastojanja se pospešuju slikama koje su i dalje sastavni deo ukupne ambijentalne instalacije. Na njima je, sumarno, svedeno, vizuelno kristalno jasno i slikarski veoma ubedljivo, naslikana predstava kaputa ali sa jasnom asocijacijom na ljudsko obličje. Tako se formira zanimljiva rebusna intriga: dinamično naslikana predstava je suprotstavljena nestvarnoj staticnosti realnih predmeta. Zvuk koji se javlja iz malenih neispravnih muzičkih automata cine ovu instalaciju jos provokativnijom. Zapravo, celokupna predstava je apsurdna, i to onoliko koliko su apsurdne naše egzistencijalne prilike i situacije, našse življenje u vremenima jedne duboke, dugotrajne i transformišuće krize. Dakle, o delu Gorana Despotovskog danas možemo govoriti kao o adekvatnom i delotvornom umetničkom izrazu. Ovaj umetnik razborito prepoznaje karakterističnosti naše svakodnevice i sugestivno ih pretvara u zanimljive i sadržinsko bogate slikarske i prostorne tvorevine. A takav iskaz je obeležen nekakvim tihim, snažnim i potmulim ekspresionizmom koji se sugestivno prenosi na posmatrača. Kako je taj ekspresionizam Gorana Despotovskog iskren, kako proističe iz duboke ljudske i umetničke zabrinutosti za sudbinu čoveka našeg doba, moguće mu je verovati. Jer, ova umetnost je sposobna da svog posmatraca osvesti te da ga uveri u mogućnost duhovnog prevladavanja epohalne krize koju živimo i proživljavamo u vremenu prekretnice vekova.

Likovni kritičar Sava Stepanov
2005.g.