OPREDMEĆENA OSEĆAJNOST U SLIKAMA I OBJEKTIMA GORANA DESPOTOVSKOG

Postoje umetnici koji stvaralački veoma brzo sazrevaju i koji već početnim pojavljivanjima u javnosti skreću pažnju na sebe i svoje delo. Jedan od takvih mladih stvaralaca svakako je Goran Despotovski, slikar iz Plandišta kod Vršca. Već svojim prvim nastupima ovaj slikar je skrenuo pazžnju na sebe i svoje delo ubedljivošću i ranom zrelošcu iskaza. No, biografija mladog umetnika nudi objašnjenje - njegovo umetničko školovanje je bilo dugo i temeljno. Prvo je završio Srednju školu za dizajn "Bogdan Suput" u Novom Sadu 1992, potom je okončao i školovanje na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu 1995. godine, da bi, konačno, diplomirao na novosadskoj Akademiji umetnosti (1999.), gde je trenutno na postdiplomskim studijama kod profesora Dušana Todorovića. Ugledne škole i profesori, zasigurno su, zalog i garant te početne i neočekivane sigurnosti i izražajne ubedljivosti. Svoju izlagačku aktovnost Despotovski je započeo 1997. godine, u vreme svog studentskog školovanja, pojavljujući se na izložbama salona u Pančevu, Vršcu, Kovinu i Novom Sadu. Posle toga ce uslediti dinamična samostalna izlagačka aktivnost. U periodu 1998.g, - 2001.g. Despotovski je priredio desetak samostalnih izložbi, a izložba priređena u prostranoj Konkordiji u Vršcu (novembar-decembar 2000.g.) imala je izgled retrospektivnog sagledavanja pređenog puta. Sve to svedoči o jednoj zavidnoj produkciji, o jednoj stvaralačkoj potentnosti, o postojanju snažnih razloga za umetničku reakciju, konačno o stvaralačkoj energiji kojom se reaguje na impulse vremena u kome živimo. Formirajući se u atmosferi umetnosti koja se dešavala na samom kraju devedesetih Despotovski je prihvatio njenu polivalentnost formalnih rešenja i poruka. Jer, u veoma kratkom roku, u izuzetno poletnoj i plodnoj produkciji, on se bavio klasičnim crtežom i slikom, slikom-instalacijom, objektom, videom. U svakom od tih medija Despotovski je nastojao da bude personalan, da govori u prvom licu, da iskaže sopstveni stav prema svetu i umetnosti, a konstantne karakterističnosti umetnikovog ranog umetničkog govorenja su izraziti subjektivizam i snažna ekspresivnost. Njegove početne figurativne slike, slike nastajale za vreme studija u akademijskim radionicama na Petrovaradinskoj tvrđavi, već su bile autentično likovno organizovane. O tome je Živko Grozdanić pisao u katalogu vršačke izložbe: "Nošen umetnčkom intuicijom, Despotovski će za sobom tokom studiranja na akademiji ostaviti desetine radova u kojima su vidljive dinamične promene u neposrednom društvenom okruženju, koje su na jedan diskretan našin ujedno bile i mali akcelerator njegove umetnosti. Figura koja se konstantno pojavljuje u velikom broju njegovih ranijih slika, stalno doživljava dramatične promene, ona je prividno slobodna i konstantno je karakteriše pokušaj da odrazi reagovanje umetnika na događaje koji se zbivaju oko njega, na stvarnost. Elementi slobodnog realizma su u pojedinim slikama neusiljeno erotizirani, a prizori intime ženskih tela izraženi su u tamnim tonovima sa izuzetim osećanjem za valerske vrednosti. Despotovski sa svešcu zrelog slikara, svoje figure slika pastuozno i ekspresivno. Gest čiste, iskrene neposrednosti lišen je svih suvišnih metaforickih i literarnih elemenata koji obično prate ovakvu vrstu slikarstva, pojačan je autonomnošću materijala na podlozi slike. Figura se potiskuje u drugi plan, a ističe se likovna vrednost same slike". Ovim se tekstom vivisecira i precizno određuje poreklo pikturalne autonomije koja se manifestuje u seriji apstraktnih slika nastalih u periodu od 1998. do 2001. godine. Grozdanić vođen vlastitim slikarskim iskustvom zapravo sagledava korene apstrakcijskoj slici Gorana Despotovskog. Jer, očigledno je, mladi umetnik taj put postupnog prilaženja apstrakciji u kojoj likovni elementi imaju svoje samostalno dejstvo, morao proći. Ta postupnost opravdava plasticki koncept. Jer, apstrakcija Despotovskog nikako nije asocijativna, ona se istinski odrekla sećanja na predmet, u njoj se ne čuva utisak o viđenom nego se traga za autentikom piastičke strukture, za čistotom plastičke misli. Opsesivna potreba za likovnošcu koja je sama za sebe zasebna stvarnost sugestivno se obrazlaže velikim formatom, širinom poteza, debljinom nanosa boje i materije, aplikacijom neslikarskih elemenata. Svaki taj elemenat, svaki pikturalni podatak u slici usklađen je, harmoniziran je, sintetisan je u jedinstvenu plasticku celinu. Koherencija, čudesna usklađenost svih likovnih elemenata i jedinstvena pikturalna atmosfera su stvarna osobenost ovih slika. Takva slika jeste sama sebi svrhom. Umetnik nema pretenzija da ostvari "poruku" nego nastoji da naglasi svest o samostalnosti slike, o njenim taktilnim vrednostima, o zasebnosti umetnosti kao stvaralačke prakse kojom se nudi svojevrsni model i recept za duhovno prevazilaženje osećanja krize, ugroženosti, destrukcije. Zasebnost opusa Despotovskog predstavljaju i slike u kojima je načinjen svojevrsni spoj pikturalnih i skulptoralnih elemenata. Zapravo, pikturalna površina je dopunjavana plastičkim aplikacijama. I dok je slika prevashodno bila plod umetnikovog mentalnog koncepcijskog pikturalnog promišljanja sveta, plastičke aplikacije suvereno naglašavaju svoje poreklo stvarnih predmeta iz svakodnevice. Umetnik ih je odabirao i priključivao slici, inkorporirao ih u njenu plastičku strukturu, ili ih je jednostavno konfrontirao pikturalnom konceptu. Takvim načinom formirani su spojevi i odnosi subjektivnog i racionalnog, nestvarnog i stvarnog, ravnog i reljefnog, pikturalnog i skulptoralnog. Iz ovih konfrontiranosti proizilazi nekakva naglašena eskpresivna tenzija, jedna osećajnost koja kao da svim tim prostornim plastičkim dodacima (p)ostvaruje svoju reifikovanu potvrdu i ubedljivost. Tako umetnikova osećajnost postaje stvarna, materijalizovana, vidljiva, opipljiva, postojeća. Ubrzo će se, na samom kraju decenije, Despotovski osloboditi slike kao povšine ili poligona za instaliranje punoplastičkih dodataka. Na izložbama u Konkordiji u Vršcu (sam kraj 2000.g.) i u Galeriji ULUV-a u Novom Sadu (decembar 2000.g.) umetnik će izložiti zanimljive objekte. Radi se o svojevrsnim evokacijama stvarnih predmeta kao sto su kreveti, sanduci, police, kutije. Sa izuzetnim osećajem likovnosti građene su ove tvorevine, a od pravolinijske repeticije stvarnosti odvojila ih je upravo sposobnost umetnika da se "ubaci" u proces nastajanja, da načini određenu konstruktivnu ili kakvu drugu "grešku", kojom se pravljeni predmeti defunkcionalizuju i postaju nosioci umetnikovog doživljaja i izraza. I ovde se sve umetnikove ideje postvaruju i potvrđuju svojom konstitucijom i stvarnim materijalom, a postavljanjem tih objekata u galerijski kontekst potencira se njihovo fiktivno i artificijelizovano poreklo. Ovi izdelci Gorana Despotovskog, naravno, nisu stvarni predmeti nego umetnik nastoji da ostvari fikciju o stvarnim predmetima. Jednostavnije: sa ovim predmetima nije moguce životno funkcionisati ali je njihova duhovna moć izuzetno snažna i ubedljiva da se s njom savladaju sve tegobe epohalne krize koja nam se tako sudbinski nametnula tokom protekle poslednje decenije dvadesetog veka. Tako je Goran Despotovski, umetnik na početku svoje stvaralačke avanture, uspeo da ostvari jednu izrazito humanističku poruku, poruku koja oplemenjuje njegovo umetnicko delo ali njegovog posmatraca.

Likovni kritičar Sava Stepanov
2001.g.