Kalman Jodal:
Interaktivni serijal - Vojcek

"Živeli smo, samo polovično smo živeli."
T. S. Eliot: Ubistvo u katedrali

O delima Gorana Despotovskog, koja su mogla biti viđena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, pisaću, kao i obično, iz ličnog ugla. Živeli smo, (možda). Prošlost se konstantno nanovo ispisuje. Nije sigurno čak ni to da smo rođeni. (Devedesetih godina, jednostavno je nestao moj izvod iz matične knjige rođenih. Nije ga bilo ni u porodilištu, ni kod matičara.) Na novom izvodu, koji sam dobio nakon mnogo utrošene energije, datum rođenja je bio identičan kao i onaj na starom izvodu, ali vreme rođenja nije(!). Objasnili su mi da ću od sada svaki put kada budem hteo dokazati da postojim, morati posebno da naglasim da sam naknadno ubeležen u Matičnu knjigu rođenih. Dakle, možda se nisam rodio. Možda sam došao na svet preko drugih roditelja, sa drugačijim licem i imenom, drugog pola, čak kao državljanin druge zemlje.

Kada bi zagrebali ispod površine, videli bi koliko puta je menjala identitet, državljanstvo, političke stavove, jedna od osoba što se sunčaju na klupi tokom devedeset i nešto godina života. Možemo se pitati, da li je i koliko puta morala da laže, vara, krade, čak i da ubije ta osoba. Možda je u više navrata menjala ime, naciju, veroispovest, i ko zna u koliko situacija je bila naterana da se pravi luda, da ćuteći trpi ponižavanje, samo da se ne bi ukaljala sasvim.

Ovakav život nije srbijanska specijalnost. U globalizovanom svetu ne postoji mesto koje je večno bezbedno, gde nas ne mogu šikanirati, likvidirati, primenom sile lišiti zadnje mrve dostojanstva, odakle nas ne mogu proterati.

Stiče se utisak da Goran Despotovski analizira baš ovu, u današnje vreme uobičajenu depersonalizaciju ili serijsku proizvodnju nas samih, koja jedinku - u zavisnosti od trenutnih potreba - stvara ili svodi na pukog potrošača, oskudnika, agresora, žrtvu, pa i na heroja. Lutke ovog umetnika (Mumbled, Boiling, Insult...) nemaju ništa sem odela, naznaka polnog obeležja; eventualno gaća ili gaćica, ali čak ni to nije obavezno ili potrebno. Koristi i stare stvari, koje izgledaju kao da su "iskopane" u ruševnim kućama (Suggestions, Medium...). Te stare stvari odišu o nekad govorenim jezicima, društvenim statusima, radosti i tuzi. Najviše je kaputa (Showroom...). Dovoljan je i naj minimalniji znak i već je (rođen) identitet: vojnička uniforma, kao i običan komad garderobe iz civilnog života postaju nosioci toga, npr. ako se modno univerzalnom, sivkasto crnom kaputu prikači za rukav teniski reket (Repeat). Možemo dekodirati kojem društvenom sloju ili kasti pripada platnena lutka, koja se po potrebi, bilo kad može zameniti nekom drugom lutkom, samo ga treba preobući u drugu oblogu. A ostali? Izgledaju kao da su iskopane iz masovne grobnice: to prikazuje masa humanoidnih tela nabacana na gomilu u ćošku (Insult). Naravno, i među njima ima dželata. U sveopštoj istoriji užasa često od slučajnosti zavisi kome će pripasti uloga žrtve, a kome uloga zločinca. Onima, koji ljude, ratove, našu unapred proizvedenu, natrijum nitratom konzerviranu stvarnost vide crno-belo (posebno u vanrednim situacijama), preporučujem knjigu Edvarda Kocbeka "Strah i hrabrost". (Autor se pedesetih godina prošlog veka loše "proveo" zbog ove knjige.)

Lutke, iako nespretno, međusobno se mogu grliti (uz tehno muziku ili kao roboti u futurističkim filmovima), mogu i da razgovaraju, mada nerazumljivo, tokom dugih stajanja u redu, okrenuti licem ili leđima jedni prema drugima (Mumbled...). Prateći zvuci se sastoje od krčanja, pucketanja, šuštanja (Distanca), neartikulisanih sekvenci, koje se dobijaju destrukcijom zvuka raznih rođendanskih čestitki (Showroom). Ova dekomponovana muzika ukazuje na poremećaj u ljudskoj komunikaciji. A iz svakodnevne verbalne komunikacije je isključen smisao, samo se "trtljaju" unapred smišljeni, ukodirani klišei, ili u nešto boljem slučaju, ćutke trpimo kako nas sagovornik "zatrpava" istim. Ipak, posetilac nije samo pasivni posmatrač; dok se konfuzni amalgam raznih vrsta šuštanja i krčanja stišava i pojačava, odnosno uključuje i isključuje, do kostiju ogoljeni univerzum kaputa je interaktivan.

Tokom jednog od razgovora sa autorom izložbe rekao sam da mi se sviđa platneni zid, koji je smešten između dve lutke (Plasma), koje stoje u "zamrznutom" položaju, dok je zid pričvršćen za pod sa dva bela okrugla predmeta. Ova situacija je koliko beketovska, toliko i kafkijanska. (Muzičke asocijacije u ovom slučaju neću navesti.) Despotovski mi je objasnio da su to platnena kolica tj. zid koji razdvaja dve osobe. Rasveta je postavljena na takav način, da se ne vidi čak ni senka s druge strane zida. A vika koja dopire iz pravca lutke-sagovornika se tumači pogrešno, ili se čini da je nemušta bujica reči, ako se uopšte čuje. Dreka može biti agresivni izraz zaljubljenosti, zverske mržnje, seksualne privlačnosti, znatiželje, a možda je jednostavno poziv u pomoć. Sve ovo se vidi na simbolično belom, platnenom zidu, za koji nije sigurno da je čvrsto oslonjen na pomenutim okruglim predmetima. Možda je njegova tajna izražena u matematičkim formulama, a razume ih jedino Uroboros, simbol jedinstva, koji lebdi u vazdušnom prostoru između neonskog osvetljenja i vanzemaljaca, te je sopstvenom večnošću, sveznalaštvom i stoicizmom uronjen u tišinu.

Magyar Szo/08.06.2008.